Штопови на Бартелсзехе, Вортлах, Галберг и Гитер – који су већ били у изградњи – у власништву фирме Vereinigte Stahlwerke, отворени копови на Хановерше Троје и Бергманстраст у власништву фирме Илзедер Хуте, и рудник Финкенкуле у власништву фирме VESTAG пребачени су у власништво Рајхсверке. Радови на развоју су настављени без одлагања и започета је изградња нових рудника. Почетни планови су предвиђали пет рудника, који су обухватали 21 бунар – укључујући сервисне и вентилационе бунаре – и три велика отворена копа. На западном крилу планинског венца Цолзгитер основан је рудник руде Хаверлахвизе, са бушотинским радовима и највећим отвореним копом (дужина: 3 км, дубина: 100 м) свог времена у Немачком царству. На источној страни масива настављена је изградња рудника руде Хановерше Троје (на отвореном и подземно), операције отвореног и подземног копања у Финкенкуле додатно су проширене, и спуштен је још један бунар, Георг. Уочи избијања Другог светског рата, око десет процената свих руда извађених у Немачком Рајху већ се вадило у области Солзгитер – само у три површинска рудника дневна производња износила је 2.000 тона. До септембра 1939. године, руда која се вадила углавном се испоручивала у топионице на Рајни и у Руру. Завршетком прве високе пећи у октобру 1939. године, руда се могла топити директно на лицу места.
Почети нови почетак након завршетка Другог светског рата није био лак задатак за рударску индустрију руде у Солзгитеру. У новембру 1945. године, отворени рудник Хаверлахвизе био је први рудник нове компаније Salzgitter Erzbergbau G.M.B.H. који је под савезничким старатељством обновио производњу. 1946. године уследиле су отворене и подземне руднике Hannoversche Treue, Finkenkuhle и Worthlah. Шaft Georg био је последњи који је наставио производњу 1948. године.
На врхунцу економског бумa, рудници у Солзгитеру, са око 6.200 запослених (1957. године), производили су 5,2 милиона тона руде гвожђа годишње (1959. године). Почетком 1960-их криза у рударској индустрији у Салцгитеру постепено је добијала на замаху. Западнонемачке топионице, као и компанија Salzgitter AG, куповале су све мање домаће руде због јефтинијих увоза. Рудница за рудница била је затварана. 1976. године компанија Erzbergbau Salzgitter AG је ликвидирана. Захваљујући истраживачком пројекту који је подржала савезна влада, рудник Хаверлахвизе је могао да настави рад у смањеном обиму као државно предузеће у оквиру Peine-Salzgitter AG. 30. јуна 1982. затворена је и ова последња преостала рудна јама за руду гвожђа у Солцгитеру која је још била у функцији.
До 1975. године укупно је извађено 172,17 милиона тона гвожђаре из доњег креде, од чега је 136,37 милиона тона из рудника у Цалцгитеру. То је извлачење ових руда из доњег креде учинило најзначајнијим у Немачкој.
Међу рудницима гвожђа у Салцгитеру, рудник Конрад и даље заузима посебно место у више погледа. Изграђен је тек између 1958. и 1962. године и, са дубинама које се крећу од 900 до 1.300 метара, такође је и најдубљи. Руде које су овде вађене – а које су откривене тек током истражног бушења за нафту почетком 1930-их – су коралне оолитичке руде гвожђа из Горњег јуре (малм). Рударске операције овде су такође обустављене 1976. године. Међутим, рудник се и даље одржава у оперативном стању и, од 2007. године, претворен је у коначно одлагалиште за највише 303.000 м³ радиоактивног отпада са занемарљивом производњом топлоте.
