Пре 1942. године, подручје Солзгитера било је подељено између држава Брансвик и Пруска. Обе су имале различите законе и прописе који су ометали развој Рајхсверке. Била је потребна локална управа која би, као "тачка контакта", могла да спроведе "жеље" Рајхсверке. Тако је 1. априла 1942. године, Указом комесара за одбрану Рајха Јордана, из око 30 села смештених око топионице и рудника, малог града Бад Салцгитер, основан самостални град Ватенштет-Салцгитер. војне бараке, велики стамбени комплекс започет 1939. године и мања насеља.

Историја града Солзгитер у 20. веку представљена је у Општинском музеју замка Салдер на површини од око 500 квадратних метара у изложбеном објекту "Пфердестал".

Изложба почиње крајем Вајмарске републике и свакодневним животом у селима салцгитерског подручја. Након доласка националсоцијалиста на власт и њихових напора да остваре самодовољност у увозу сировина, живот у овом региону нагло се променио.

Да би се извлачила руда и истовремено градила челичара, хиљаде радника стизало је у подручје Солзгитера од средине 1930-их година. Због недостатка стамбених капацитета, у почетку су морали да буду смештени у бараке. Историја ових логора – у којима су касније такође приморани да бораве ратни заробљеници и затвореници концентрационих логора – као и планирање Хермана Геринга-штадт, истакнуто су у изложби.

Са крајем рата, град се суочио са готово несавладивим проблемима. Челичара је требало у потпуности да буде демонтирана, а градска инфраструктура је морала да буде изграђена испочетка. Поред тога, хиљаде избеглица и расељених лица тражиле су посао и смештај. Живот у 1950-им и 1960-им годинама је у фокусу још једног дела изложбе.

Изложба се завршава 1989–1990. годином, обновом немачког јединства и презентацијом градова побратима Солзгитера.