Најстарији видљиви гроб је сахрањен 1823. године, а најновији 1921. године. Није познато колико је људи овде сахрањено. Јеврејска заједница је 1826. године откупила гробље, које је раније било део заједничког пашњака. Могуће је да је ово место и раније служило као гробље.
Три старије надгробне плоче носе натписе на хебрејском; неки новији су на немачком, док је већина двојезична: хебрејски на предњој страни, која је окренута према истоку, и немачки на задњој. Хебрејски натписи, који садрже имена, датуме, речи похвале и благослов, прате јеврејску традицију: "Овде је сахрањен праведник. Хитао је у савршенству. Давао је са радошћу… и давао је сиромашнима. Лоб, син господина Јехуде Бонхајма. Умро је 17. шевата 615. у 71. години. Нека буде везана његова душа у вези живота." Ово је хебрејски натпис на надгробном споменику Левија Бонхајма. Немачки натпис на полеђини даје његово грађанско име и датуме живота према хришћанском календару и није превод хебрејског, као што показује пример надгробног споменика Левија Бонхајма. Натпис гласи: "Овде почива локални грађанин и трговац Леви Бонхајм / који је умро 5. фебруара 1855. / у 71. години."
Историја јеврејске заједнице у Салцгитер-Баду датира још од краја 18. века. 1794. године трговац и прикупљач лутрије Самуел Кулеман населио се у Салцгитер; пореклом је био из Касела, а раније је живео у Алтовалмодену. Леви Бонхaјм је стигао у Солзгитер 1808. године; период вестфалске управе донео је јеврејској заједници привремену грађанску и политичку равноправност и, уз то, право да слободно бирају своје место становања. До 1815. године у Солзгитер су стигла још седам јеврејских породица; до 1848. године у Солзгитер-Баду је живело 35 Јевреја. 1819. године Јевреји који су живели у Солзгитер-Баду усвојили су "Правилник јеврејске заједнице" и изабрали председника. У почетку су богослужења одржавана у дому члана заједнице; тек 1837. године заједница је изнајмила једноставан објекат у улици Кухштрасе да служи као синагога. Заједница је била мала; у Солзгитеру није било јеврејске основне школе, иако је до око 1870. године постојала вероисповедна школа.
Према званичним проценама, три од десет породица које су тамо живеле 1848. године сматране су богатим: Филип Бернхајм, Мозес Фишер и Леви Бонхајм. Соломон Хербст је описан као "сиромашан", док је Филип Бирнтал, који је зарадио за живот као повезивач књига, чак описан као "веома сиромашан".
Филип Бернхајм је дошао у Цалцгитер 1815. године и стекао држављанство; водио је продавницу индустријске робе на Марктштрасе и био је први председник јеврејске заједнице. Соломон Хербст, чији је отац дошао у Золцгитер из Мекленбурга 1811. године и радио као убирач и трговац лутријским билетчићима, рођен је у Золцгитеру 1813. године. Као и његов отац, стекао је држављанство. Радио је као агент и био је члан градског већа. У другој половини 18. века породице Бернхајм, Голдшмит и Шпигелберг водиле су успешне продавнице индустријске робе, док је Мориц Мајер водио продавницу цигара.
У другој половини 19. века број јеврејских породица у Салцгитеру се смањио. 1921. године Филип Бернхајм, последњи поглавар јеврејске заједнице, преминуо је, а живот заједнице је стао. Сви који су желели да присуствују богослужењу ишли су у синагогу у Хилдесхајму. Филип Бернхајм, а касније и његова супруга Берта, сахрањени су у Хановеру, где је живела породица њихове ћерке.
Најновији гроб на јеврејском гробљу у Солзгитер-Баду уређен је 1921. године за Иду Шпигелберг. Породица Шпигелберг водила је продавницу кројачког материјала до почетка 20. века. Сестре Адела Франк и Хедвиг Мајер, старости 66 и 68 година и станарке улице Кајзерштрасе, напустиле су Салцгитер 1935. године и преселиле се у Хановер у дом за старе којим је управљала Фондација Мина Џејмс Хајнеман. Након што су последњи пут биле смештене у једну од такозваних "Јуденхаузера" (јеврејских кућа), у јулу 1942. послате су у Терезијенштад на трећем транспорту из Хановера, а у септембру су депортоване у логор смрти Треблинка, где су убијене.